Objave
Grlimo se jako i pevamo glasno
Intervju sa Milicom Tomović, rediteljicom filma KELTI
Kakav buket likova ste okupili u svom prvom filmu! Pored toga što su lijepo razrađeni, što komuniciraju jasnim i britkim dijalozima i što ih dobro razumijete, teško se oteti dojmu da svaku odraslu osobu i svako dijete u filmu snažno simpatizirate. Je li moguće da volite svaki pojedini lik koji se pojavljuje u filmu?
Da moguće je, ali sad iskreno da vam kažem ne znam koliko je to dobro (smeh).
U doba u kojem se radnja odvija bili ste osmogodišnja curica a film ima snažnu erotsku komponentu. Jesu li vas neka sjećanja nagnala da sasvim otvoreno i bez tabua pristupite temama poput brakolomstva, impotencije, masturbacije, izvanbračne djece, istospolne ljubavi, droge, korupcije, nasilja... ili je to isključivo odabir odrasle osobe?
Svakako je odabir odrasle osobe, jer je ona pisala, ali ta odrasla osoba se svojski trudila da se seti svega o čemu je razmišljala kao osmogodišnja curica, opet reflektujući teme koje su joj sada bitne.
U nastavku prethodnog pitanja, jeste li upotrijebili neke autobiografske elemente kada ste radili na scenariju?
Da, film je inspirisan mojom prvom proslavom rođendana sa odeljenjem i to je bio poslednji put da sam to uradila, sve dok nisam pošla u gimnaziju. Bila je prilična katastrofa, nije ličio ni na jedan na kom sam bila do tad, sa tih osam godina donela sam čvrstu odluku da više nikad neću slaviti rođendan.
Pored ljudskih glumaca, radili ste i sa životinjama. Kornjača Rafaelo je pun pogodak a tronogi pas je, kad ste ga već doveli na proslavu, mogao biti bolje iskorišten. Kako je došlo do toga da se usput izgubio?
Pa u ideju je vraćen komšiji, jer nije slavno prošao kod slavljenice – ali tu informaciju smo izbacili, dosta se radilo na montaži, nije svaki detalj mogao da bude zbrinut, a opet što se njega konkretno tiče... možda mi je i zabavno da se ljudi pitaju gde je on.
Totalno ludilo aktualnog filmskog trenutka prelama se i kroz korištenu muzičku podlogu. Na jednoj strani je pola opusa tinejdžerske grupe Ruž, na drugoj beskompromisni pankeri KBO! i Pankrti a u sredini Marina Perazić i Bajaga. Malo ko bi se odlučio da ih skupa udrobi u jedan lonac. Ipak, kod vas to funkcionira jer se zvučna ludnica uklapa u mentalnu i istorijsku. Kako ste birali muziku za film?
Pa određena muzika je inspirisana kasetama moje starije sestre Tanje iz tog perioda, bar što se tiče pank muzike koja dopire iz tinejdžerske sobe. Bajaga, sa druge strane, je nekako konstanta, ali u tom periodu taj dupli album „Neka svemir čuje nemir“ je bio zaglavljen u porodičnoj beloj ladi. Konkretno za grupu Ruž je kriva moja drugarica i montažerka filma, Jelena Maksimović Maksa, koja je pored svog talenta i ljubavi, dala i svoje emotivno sećanje na proslave osmih rođendana na kojima su hit bile pesme „Nemica“ , „Noćno kupanje“, kao i neizbežna „Ima nešto u tvojim očima“.
Samo za kraj bih izdvojila moju drugaricu Anu Đurović, sada Annu Bjork, koja je komponovala i napravila poslednju numeru kojom se zatvara film, koja je sa velikim naporom ispunila tu želju da se nekako prošlost i sadašnjost spoje (smeh), zarad neke optimistične melanholije rekla bih.
Moram vas na kraju pitati, slavite li rođendan?
Tako što u kutiju šibica, stan ispod 30 kvadrata, dođu svi ljudi koje volim i napijemo se strašno i grlimo se jako i pevamo glasno. Korona mi je ove godine to oduzela, ali nema veze, nadoknadićemo sad sve.
Marinela Domančić